SIMONA

Naša priča ima više početaka… Možda je početak u mom snu o usvajanju deteta. Možda u Jovanovom i mom susretu ili je početak kad se i Jovan nakon nekoliko vto pokušaja saglasio sa usvajanjem. Možda je sve započelo prvim pozivom za našeg Viktora ili onda kada smo saznali da smo baš mi odabrani za njegove roditelje. Ili je početak dan kad smo susreli našeg sina ili kada smo konačnim usvajanjem postali zakonski izjednačeni u pravima i obavezama sa biološkim roditeljima. Postoje i počeci nezavisni od nas koji prate put Viktorovih bioloških roditelja, njegovo rodjenje i put ka nama…

San

Usvajanje je bio moj san, san koji je postao stvarnost. Nekad kad pogledam Viktora setim se svih onih dalekih časova u kojima sam maštala o tome i pre nego što sam susrela Jovana i sve u meni peva… Ima mnogo snova koji se ne ispune i to je život ali je divno kad se ispuni tako neki mladalački san pa znate da bi kad bi bilo moguće susresti sebe kao devojčicu ili devojku ona bila tako isto ushićena. Moj muž nije maštao o usvajanju. Imao je puno dilema tokom  postupaka vantelesne oplodnje. Imali smo ih tri i još jednu insemenaciju i činilo mi se nekad da se neće ni odlučiti na usvajanje. Roditeljstvo nije nimalo lako, zapravo koliko je teško shvatimo tek kad postanemo roditelji. I ako neko nije spreman da bude roditelj putem usvajanja on to jednostavno nije. Usvajanje nosi dosta težine, naravno i lepote ali ko nije spreman da se nosi sa ovom težinom najverovatnije nije za to roditeljstvo. U Jovanu je prevagnulo to da može da bude usvojeni otac i vrlo je posvećen našem sinu.

Procedura i pitanja

Kada smo odlučili krenuli smo sa prikupljanjem papira, predali molbu, prošli razgovore. Škola roditeljstva je najzanimljiviji deo do dobijanja podobnosti. Sada kada imam praktično iskustvo možda bih postavila samo još neka pitanja. Ali svakako je korisno. Dobijanje podobnosti je novi korak a onda opet sledi čekanje na pozive… Onda je usledio poziv za našeg sina. Nismo verovali da smo odabrani, to su časovi koji se pamte… mogu da ih i sada prizovem u sećanje, pokazali su nam slike našeg sina i dali nam da ponesemo. U narednih mesec dana dok smo opet prikupljali dokumentaciju zamišljali smo kakav je, pitali se šta radi, gde je, da li se ljuti na nas što ne dolazimo…

Prvi susret

Ja imam običaj da kažem da je samo jedan taj prvi dan, prvi susret sa našim detetom… U vreme našeg prvog susreta je bilo proleće, sipila je dosadna kiša. Trema kad krećemo ka našem detetu je bila velika ali i sreća isto tako. A onda stižemo a na kapiji, na kiši, stoji naš sin. Nije hteo da udje kad ga je hraniteljica zvala već je tu sačekao mamu i tatu. Ponekad kad se danas posvadjamo i kad je nešto bezobrazan prema nama setim se te slike. Više od svih reči govori koliko smo bili potrebni našem detetu, koliko je čekao na nas.   To mi pomogne da vidim ispod te površine i bolje razumem našeg mališana. Ušli smo i prvi kontakt je bio sa Jovanom. Često je tako da deca prvo prihvate usvojene očeve. Ali malo kasnije uspostavio je kontakt i sa mnom. Bilo nam je rečeno da ne smemo da ga dodirnemo kako ne bi loše reagovao, mnoga deca tako reaguju… Ja sam ipak rizikovala u jednom trenutku, jednom je prvi dan, htela sam da dodirnem mog sina… Dok nas je socijalna radnica slikala pomilovala sam ga po glavi a on se široko osmehnuo. Mogu da zamislim kakvu bih kritiku dobila da je bilo drugačije ali za neke stvari vredi rizikovati. I danas ta slika stoji kod mene u sobi na stolu i Viktor je uzima i pita zašto sam ga pomilovala a ja mu pričam koliko smo ga čekali i koliko smo bili srećni a i sada smo što smo ga našli. I danas je posebna bliskost izmedju nas kad ga milujem po glavici. Tako ga smirujem noću kad se probudi. To je naš prvi dodir koji nas je spojio i uvek nas iznova spaja…

Adaptacija

Onda sledi jedan teži period naročito kod veće dece. Naš Viktor je imao tri godine i sećao se hranitelja. Bilo je trenutaka kad je hteo da se vrati kod njih, kad je neprestano pričao o životu tamo, kad ništa kod nas nije valjalo a kod njih je bilo odlično… A onda se vezivao polako za  nas, nalazio prednosti i ovde. Hranitelji i mi se dosta razlikujemo, to su ti nesrećni spojevi ljudi koji se nikada ne bi susreli da nije usvojene dece. Savetuje se da usvojena deca i roditelji ostanu u kontaktu sa njima ali to često baš zbog tih razlika bude nemoguće. Ja se trudim da ne gledam na to, ne mislim na način kako bih ja činila da sam hraniteljica… Oni su s obzirom na sebe, svoje ličnosti i mogućnosti, činili najbolje što su znali. Tako da uz uvažavanje tih razlika uspeli smo da ostanemo u kontaktu. Dolazili su kod nas, išli smo mi kod njih, čujemo se telefonom. Ali razlike u vaspitanju se osećaju i danas. Vaspitanje usvojenog deteta naročito ako je neko vaspitanje već dobilo je zahtevnije od običnog vaspitanja koje je već samo po sebi teško. Ali čini mi se da je uvek lakše uspostavljati navike i razvijati ih nego menjati stare. Mi se zovemo usvojeni roditelji jer i dete nas usvaja. Ono se nije baš mnogo pitalo u samom procesu. No ne možete nametnuti ljubav, slaganje, uklapanje karaktera. Jedan od naših najlepših časova bilo je kad je Viktor rekao da on ne želi da ode nazad kod hranitelja, da mu je najlepše kod nas. To je mislim čas kad je on nas usvojio.

Konačno usvajanje

Došli smo i do te tačke, dan kad smo postali izjednačeni sa biološkim roditeljima u pravima i obavezama. Kraj i početak puta. Za usvojene roditelje i decu to je drugi rodjendan, samo naš rodjendan, dan kada smo i zvanično postali porodica. Mislila sam da ću biti neizmerno srećna a nisam nekako imala snage da se toliko radujem. Bila sam umorna od tolikog puta, razbolela sam se i valjda su me stigli strahovi i strepnje. I krenula sam u prikupljanje dokumenata. Borba sa ustanovama je još jednom bila teška. One često izgleda predstavljaju državu iznad države a razlikuju se od opštine do opštine. Tako je u jednoj moguće promeniti jedne podatke a druge nije, a u drugoj je moguće promeniti nešto drugo no ono prvo nije, jedni mogu da izdaju novi dokument a ista ustanova u susednoj opštini to ne sme i sve tako. Da li su to zakoni neprecizni ili tumači ostaje da se pitamo. Po meni ako je na nekom državnom nivou propisano da izvod iz matične knjige rodjenih sadrži samo imena usvojenih roditelja i deteta nižim ustanovama bi iz toga trebalo da bude jasno šta im je činiti. Kao da službenicima ponekad nije jasno da tu rade sa ljudskim sudbinama a ne sa papirima, unosima u kompjuter i sistem… No mi prodjosmo i to…

Sadašnjost

Viktor ima četiri godine. Ide u vrtić. Stekao je nove drugare i redje spominje one koje je imao kod hranitelja. Raduje se novoj godini i dolasku Deda Mraza. Danas smo po dolasku iz vrtića kitili jelku. Saznaje puno toga, uči engleski, zna puno pesmica, zna da broji do dvadeset. Mašta da bude doktor mada promeni ponekad pa želi da bude frizer. Beležim njegove „bisere“. Vezan je za bake i deke i moju sestru, uživa u njihovoj pažnji. Ima jaku volju i često zna da bude buntovan. Svadjamo se i mirimo. Prema meni je nežan i stalno traži podršku i pažnju. Sa Jovanom želi ponekad da se bori ali uglavnom se zabavljaju, igraju se u snegu ili prave pozorište od igračkica.

Polako pričamo njegovu priču. Ima još strahova pa se plaši ponekad da nešto radi sam u nekoj sobi a ne sećam se noći da me nije budio i zvao i po nekoliko puta. Strahujem pomalo od predrasuda oko nas. Da napišem nekoliko najčešćih kao i moje odgovore. „Učinili ste dobro delo, humani ste, hrabri“ – ja sam samo htela da budem majka, nije mi bio cilj nikakvo činjenje dobrih dela, humana i hrabra sam onoliko koliko i biološke majke. „Sad ćete dobiti svoje dete“ – mi već imamo naše dete. „Šta ako mu se pojave roditelji i ode od vas“ – mi se već pojavljujemo svakog dana a ako se misli na biološke roditelje po zakonu samo dete može da pronadje njih i ako to bude želeo podržaćemo ga. Deca ionako uvek odlaze valjda kada odrastu. I ako zavoli biološke roditelje to neće značiti da neće voleti nas, ljubav nije ograničena, niti osećanja prema jednoj osobi isključuju osećanja prema drugima.

Eto to su moji odgovori ali da li će Viktor umeti da se snadje, da odgovori, da se izbori, to me muči. Istina,otvoren razgovor o svemu, su ono što mogu da mu pružim. To će valjda biti njegova snaga u borbi sa predrasudama. I ljubav koju mu dajemo, koju oseća, pažnja koju mu pružamo, čitav taj niz neprospavanih noći pored njega biće valjda zaštita ako mu kažu da mi nismo „pravi“ roditelji. Znaće da jesmo.

Budućnost

Viktor ima raskošnu prirodu. Tu je onda i uticaj drugačijeg vaspitanja od našeg, tu su iskustva koja kod nas ne bi doživeo a mi moramo sa njima da se nosimo i da ih objašnjavamo. Kada nešto uradi ja često ne znam ili moram da razmislim ima li to genetsku osnovu, je li to uticaj sredine nekadašnje, sadašnje, može li se menjati ili samo preoblikovati… Često u tom „možda je ovo ili ono“ ne mogu da se snadjem pa se obratim svojoj intuiciji ili tome da samo nudim put za rešenja. Moj zadatak je da Viktoru dam veru da ima izlaza uvek, da prepoznam njegove potencijale i ojačam one dobre osobine i pomognem mu da se nosi sa onim lošim. Nije lako usmeriti dete, izmedju doktora i frizera velika je razlika u mnogo čemu. Tako je i u ostalom što Viktor želi. Ja upravo nastojim da on sam što više odlučuje, uz moje sugestije i objašnjavanje. Nadam se da ćemo tako korak po korak doći i do toga da on živi život iz svog sna, baš onaj kojim je najviše zadovoljan.

Kada nas više ne bude, volela bih da Viktor pomisli i na mene i na biološku majku i na hraniteljicu sa ljubavlju i da se oseti bogat što smo bile deo njegovog života. Slično je i sa muškom stranom ali za sada pošto je mali više postavlja pitanja o ovoj ženskoj liniji. No svakako ćemo Jovan i ja morati da pričamo sa Viktorom o svemu što bude želeo da zna. Njegov put jeste tegoban ali je tegoba isprepletena sa lepotom. Gubitak bioloških roditelja vodio je do hranitelja a od njih je put bio ka nama. Svi mi smo uticali na to kakav je danas i kakav će biti. Ali najviše on sam odlučuje kako će posložiti kockice svog života, da li će i gubitke shvatiti kao svoju snagu ili će biti ogorčen što su se desili. Od mene kao usvojene majke zavisi dosta da li će se stići do lepih slika koje Jovan i ja želimo za Viktora u budućnosti. Da li ću uspeti da nadjem prave reči, da li ću uspeti da mu ulijem pravu snagu, ljubav i podršku a opet i nezavisnost i sposobnost za život… To su pitanja koja ostajem da postavljam sebi i da se trudim. Nadam se da će biti baš one pozitivne slike koje sam zamislila i opisala.

Simona